Писма из Немачке / Љубомир П. Ненадовић

66 ЉУБОМИР П. НЕНАДОВИЋ

обично први посао за — беспослене; то је први говор за оне који немају шта да говоре. Како вам когод почне говорити о лепом или ружном времену, оставите га, ви сте му досадни; немојте ни оно писмо читати које тим почиње, у њему нећете ничега занимљивог наћи.

И данас је небо ведро, и данас исто јучерашње сунце. Кад киша пљушти, како се лепо забављам! Гледам с-прозора како капља за капљом пада, како се поточићи рађају и како их нестаје; како људи, који нису понели амрел, покривају марамом своје шешире; како жене на прстима трче преко улице, па још глекоја, кад се оклизне те падне, а они што виде, насмеју су и помисле: то није први пут. Киша има у себи неко задовољство за оне на које не пада, а особито -за оне које боли нога, те не могу да ходају; има и неку лепу музику: сваки најслађе заспи, кад киша шушти.

По тачности сунца и месеца могли бисмо рећи да се на овој земљи ништа не мења, него да све на минут иде својим прописаним путем; могли бисмо рећи да је земља дошла до своје сталности, и, таква каква је сада, да ће вечито остати. Али, кад се облаци дигну, кад киша удари, кад ветар дуне, човек и нехотице дође на мисли да се на земљи догађају велике промене пред нашим очима. Видимо јасно да цела наша земља ништа друго није него једна кемијска лабораторија. Кадгод загрми, човек се прене и сети се да сви закони могућности у природи раде, да нагло и непрестано раде, да у сваки крајичак света допиру, да на дно мора силазе, да ниједну капљу воде, ниједно зрно песка не остављају без посла. Кад се земља затресе, човек претрне и са страхом опомене се да ово округло клупче на коме стојимо није мртво, није стално; оно је пуно ватре и барута. У једном минуту може -подићи мора, може спустити брегове, може се претворити у милионе комадића, може планути и изгорети као једно дрвце којим палите вашу цигару.

Кад на врху високог брега нађете морску шкољку,

ЦЕМИ та ин сар