Писма из Немачке / Љубомир П. Ненадовић

ПИСМА ИЗ НЕМАЧКЕ 67

она вам то исто говори, а ви је потпуно разумете. Она вам смешећи се може рећи: јуче је овде било море, сутра ће опет доћи. — Баците је из руку! На њеним леђима стоји написана историја од потпунога милиона година; немојте је читати, она ће вас растужити. Та би вам шкољка много, врло много, причала, а о човеку, о тој новој биљци у природи, не би вам ништа знала казати. Кад се она родила, кад је „живела, човека није било на свој земљи. Баците је из руку, а откините ружу и гледајте, она ће вас развеселити. Према цвећу, које се за неколико дана појави и ишчезне, ваш је живот вечност. Гурните ногом мравињак, и ви сте Бог, који земљотресом уништи једну државу; али чувајте се да не паднете у дубоку воду; мале жабе смејаће се вашем божанству, кад се почнете давити.

Нека у облаку грми, нека се море диже и спушта, нека у дубини земљиној огањ кључа, међу људма је мир. Од неколико недеља нема никаквих новости; све живо почива, Ни у једним новинама нема ништа новога. Нити се гдегод пароброд потопио, нити се на железници воз претурио, нити је какав Енглез с торња скочио, нити је папа оздравио; никаква несрећа није се догодила, чиме би неколико дана могли новинари на пријатан начин забављати своје читаоце. Све су новине без новости. Три човека има у Европи који говоре шта год хоће: Гарибалди, Виктор Хиго и Бисмарк. И они су ућутали. Па и сами вулкани у Паризу и у Цариграду не пуше се више: Цар Наполеон изиграо је све улоге што је знао, и брине се чиме ће сада Французе, који бег комедије не могу да живе, забавити; још му само остаје да се покаже на ужету. Народ непрестано ма чиме забављати зове се владати. Тако исто чине и с малом децом. Кад дете за каквом својом потребом заплаче, покажите му шарену играчку, оно ућути, заборави шта је хтело. Слађе вас пољуби у руку кад му дате лутку него кад му дате комад хлеба. Кад дете падне вичу му: скочио, скочио! Кад га повуку за уво вичу: велики порастао! И дете за-

ће