Писма из Немачке / Љубомир П. Ненадовић

68 __БУБОМНР_П. НЕНАДОВИЋ

иста мисли да је скочило и порасло. — Тако исто мисли и француски народ. Никоме нису забаве тако миле као Французима, а нико их тако скупо не плаћа као они. Из крајности у крајност лете. Граница то је тамница. Немац у свачему љуби умереност, а Француз каже: ексцес, то је уживање.

Ах, дуго ми је време! — Са прозора гледам дању сунце а ноћу месец и звезде: вечито шетају, нигда их ноге не заболе. Четири дана писао сам у стиховима веселу игру: „На Нојевом ковчегу“. За тим писао сам: „Жалосну игру у рају“, где се један анђео прођаволио. Све што сам написао допало ми се: весела игра ожалостила ме; жалосној игри смејао сам се. Пети дан поранио сам да пишем даље, али ниједну врсту нисам могао продужити, зато сам поцепао и оно што је било написано. Врло је тежак посао писати драме на оном језику, на коме нема сталнога позоришта. Јелински песници пре две хиљаде година били су срећнији: њихова дела престављана су на стотине места.

Седим усамљен на обали живота и гледем спокојно како пролазе дани; неки су сасвим мутни, а неки су — мутни сасвим; они ће један за другим као таласи да протеку, река ће живота да пресуши. Најрадије о животу говорим, најрадије о смрти пишем. Мој је разговор весео и шаљив, моје је писање невесело и суморно, говор ми иде са усана, а писање са срца.

Свако јутро гледам са прозора излазак сунчев. Негда, то ми беше најмилији поглед; то су тренуци били када нисам осећао тамну земљу под својим ногама; пловио сам морем да видим како се из воде подиже тај цар света; пењао сам се на брегове да му будем ближе; као дете махао сам рукама да га дохитим. Дивио сам се негда лепоти цвећа, песми славуја, мудрости човека. Сад се не дивим ни сунцу; оно није ништа друго него усијана велика кугла која греје и светли; а то чини и цепаница луча. Кад прође поезија младости, прође и лепота сунца; кад вам охладни срце, охладни вам и сунце. Не