Писма из Немачке / Љубомир П. Ненадовић

70 ЉУБОМИР П. НЕНАДОВИЋ

што је учио коња да ништа не једе, па се жали да му је коњ цркао пошто га је већ научио. — Спо– миње се старац што је затворио гаврана у кавез, да се увери може ли гавран сто година живети. Прича сео оном путнику на мору, који, кад је лађа почела тонути, видевши да се сваки за нешто хва-. тао, неко за празно буре, неко за греду или з2. даску, он се ухвати рукама за ленгер, да се тако спасе да не потоне. — Даље, спомиње се философ што је зажмурио, па стао пред огледалом, да види како изгледа кад спава; зидар, који имађаше кућу на продају, па из вароши у варош носи једну цигљу од своје куће као углед на пробу; онај што је метнуо лонац под главу, па кад је осетио да га жуљи, турио је сламе у лонац да му буде мекше под главом; спомиње се и онај, кога су ноћу пробудили, и казали му да му је мати умрла, а он одговорио: ала ћу сутра плакати! па се обрнуо на другу страну и опет заспао. Још стотина таквих прича, што се у свима народима спомињу, много су старије него што мислимо.

Исто тако старе су и многе пословице, које су прешле у све народе, а не зна се чије су. У древна времена, када је писање било мучна и скупа работа,. гледало се све што се у краће може изказати и. записати. Мудрост се састојала у самим кратким причама и пословицама. Лакше се упамте. И данас међу азијским народима, они што се држе да су мудри, говоре као у неким загонеткама. — Они, што су у новија времена кушали, да по пословицама. једнога народа оцене његов карактер, могу се лако преварити, јер већем делу пословица не зна се постојбина; сви народи спомињу их. Зна се да су из Индије пре две хиљаде година дошле ове пословице; миш не може из Ганга попити више воде, него онолико колико му треба; болести могу се излечити, али судбина не може; што се пришапће често чује се далеко; не могу се две ксже одерати са једне краве; ко много гута, мало жваће; копај студенац пре него што ожедниш; што себи не желиш не

Па о аи