Писма из Немачке / Љубомир П. Ненадовић

ПИСМА ИЗ НЕМАЧКЕ =: т

брадатог Јупитера, како седи на престолу и држи у левој руци скиптар, а у десној руци муње. Ни на Олимпу престо не-вреди много, ако поред себе нема муње и громове. Што сада уче ђаци имена елемената, из којих је све што на свету траје, постало и непрестано се ствара и постаје, ми смо онда учили имена Аргонаута, што су са Јазоном пловили из Тесалије у Колхиду да освоје некакво златно руно. Њихова лађа звала се Арго. Још памтим да су греде и даске за ту лађу сечене на брегу Пелиону, а катарка одсечена је у шуми што се звала Деодон. Ко није знао у којој је шуми та мотка порасла, није био добар ученик, нити је било изгледа да ће кадгод од њега изаћи ваљан човек. Аргонаута, што се на тој лађи возило, било је преко осамдесет. Неки део њихових имена и данас могу вам побројити: Јазон, син Езонов; Адмет, син Фересов; Девкалион, син Минусов; Херкул, син јупитеров; Алменус, син Марсов; Филамон, син Аполонов. Она друга имена нисам упамтио. Ах, заборавио сам и имена коња, што су на колима бога Феба свако јутро извлачили сунце иза брега!

Занесен још у детињству фантазијом безбожних грчких богова, желео сам да будем поета. Сима Милутиновић, песник Србијанке, кад ме год видио говораше да од поезије нема на свету лепшег заната. Ја сам му радо веровао; у мојој соби обесио сам слику Омира и многих других првих мајстора од тога лепог заната. Сви су били ћелави, и Сима беше ћелав, тако, да сам заиста мислио: да ко нема ћелаву главу не може писати лепе песме, за то сам желео да и ја оћелавим. Од свију жеља ту ми је једину жељу Бог испунио.

Кад је Сима на смртној постељи лежао његова кућа прокисла је. Песници, да су то видели, рекли би: небо рони сузе за тако великим губитком. Кад су му премештали постељу у други крај куће где не кисне, Сима је рекао. професору Исидору: „да се још један пут родим, не бих желео ништа друго бити, него ово што сам био.“ — Ко са таквим ре~