Писма из Немачке / Љубомир П. Ненадовић

78 ЉУБОМИР П. НЕНАДОВИЋ

чима умире, и онда кад му кућа више главе кисне, а-он нема чиме да је покрије, то је срећан мајстор од најнесрећнијег заната, то је — прави поета.

Кад је међ људма дељена земља и све што је на земљи, поета је доцкан дошао: забавио се каошто Шилер пева — у царству сањања. На његово јадиковање Бог му је рекао: „Немој мене кривити! Где си досад биог Ја ти не могу помоћи: све су други заузели, за тебе на земаљском свету није ништа преостало. Али ако хоћеш са мном да живиш, кадгод дођеш, небо ти стоји отворено.“ То је права небеска утеха, којом се само прави песници могу задовољити.

Шпартански закони нису трпели да се поете задржавају у њиховој земљи. А ШТвајцарци у Берну лане су отпустили из службе варошкога лекара, само због тога, што је написао и штампао неколико песама. Њихов лекар не сме ни о чем другом мислити, него само о својим болесницима.

Х

Немци су добри јунаци, но ниједан народ то им не признаје; као да и они сами, из велике своје скромности, о томе сумњају. Њихово јунаштво спомиње се из далеке прошлости. Сто година пре Христа, када су Римљани стајали на висини своје војене славе, једно јутро стигао је у Рим страховити глас, да се на реци Рони, од сто хиљада римских војника једва десет хиљада спасло; друго све изгинуло. Немци су их побили. Нигда дотада нису Римљани тако страдали; нигде нису њихови легиони тако сатрвени били као ту. Са ужасом чули су претњу немачких војвода: чувајте се ових војника, који петнаест година нису под кровом спавали! Кад су их год Римљани доцније победили, имали су захвалити само своме бољем оружју, лукавству и већем ратном искуству, но ипак свака их је победа скупо стала. У борби, у првим редовима Немци су се обично везали појасевима један за другог, да не може ни један узмакнути. Кад мушкарци изгину,

пакао за ван“ пкњља