Писма из Немачке / Љубомир П. Ненадовић

ДРУГИ ДЕО. (У Визбадену 1870. год.) Х!

Идем ни полако Ни брзо. Откако сам у овој вароши још нигда нисам ишао на ову страну и овим путем; он ме води к југу; свеједно, могао ме водити и к северу. Сви су ми путови једнаки. Мој ход нема никакве опредељене намере; моје ноге помичу се једна пред другу без икаква циља, моји дани исто тако. Идем насумце кроз ове: алеје, идем насумце кроз овај живот. Остављам варош пре изласка сунца, вратићу се после заласка сунца. Визбаден је од Хомбурга већи, од Емса лепши, од Хајделберга луђи. Хомбург стоји на брегу, Визбадену долини. Хомбург има хладну минералну воду, Визбаден врућу; у Хомбургу је вода кисела, у Визбадену слана. Ту воду, ни у Хомбургу ни у Визбадену, неће да пије никаква животиња осим људи. Визбаден је лековит за кашаљ, реуматизам и патриотизам; благо ономе ко проведе свој живот а не позна ниједну ту болест. Визбаден је врло добар и противу богатства, јер има рулет, банку за играње на новце. Болесни пију ону бљутаву. воду, и осећају олакшање; а свима је дуго време. Зими дуги су им дани, лети дуге су им ноћи.

Визбаден није толико чувен због своје лековите воде, колико због великог стицаја беспослених људи и жена. Хиљадама странаца, путника, ових богатих стокућа дођу и проведу овде неколико недеља, илн неколико месеци. Рајнске обале и рајнска купатила њима је најмилије пландиште. Мали је део међу њима што долази да се лечи; све друго лети кроз овај свет те траже себи забаве, и — нигде је не налазе. Дуго им време на Мисисипи-и Гангу; дуго им је време на Нилу и Босфору; дуго им је време на огњеном Везуву и на снежном Монблану. Велике