Писма из Немачке / Љубомир П. Ненадовић

ПАСМА ИЗ НЕМАЧКЕ 85

вароши, лов, музике, позоришта, балови: то им се одавно досадило — огадило; тога су се свега наситили — преситили. Ништа за њих више нема ново. Каткад трче у далеке дивље земље, али тамо нема њима забавнога живота, и тамо нађу лондонске обичаје и своје суморне другове с којима небе да се друже. Кад су у самоћи дивљих земаља, желе питомо друштво; кад су близу европског друштва, клоне га се. Зими беже у топлу Сицилију, да не виде снег, лети путују у Швајцарску и пењу се на високе брегове, да виде снег. — Сва осећања за свако уживање потрошили су младости; само су им још претекли новци и живот, а то је терет за такве људе.

Ко их гледа у сваком изобиљу, могао би рећи да су срећни, пресрећни; али би се преварио. Све им је дато, али одузето им је оно што зачињава и слади живот; одузет им је рад, немају никаква посла. Стоје залудни. Каква је то страшна реч; немати викаква посла на овом свету! Каква је то тешка осуда над животом богатих а лењих људи! Шта се год догађа на свету њих се ништа не тиче. Њима нико не треба, они ником не требају. Живети од богатих прихода, то је најтежи занат. Неколико хиљада таквих људи, што их свагда има у овим купатилима, то је неколико хиљада загонетака, романа, то је неколико хиљада живих чудноватих књига. Ко је беспослен може их студирати и прочитати бар онолико, колико се с поља, на корицама, може видети. Те књиге свагда су затворене, ћуте. Велике вароши дају велике сригинале. Лондон, Париз, Петроград, Нови Јорк, то су места, где ове покретне, некорисне биљке највише ничу и најбоље успевају. Они ништа не раде; живе од својих великих прихода. Док траје младост свуда их сретају саме забаве и милине, али после виде пред собом исту пустош као и за собом. Читавога живота немају шта да желе; незнају- како су слатке наде, па макар се оне нигда и не испуниле.

Они у своме животу имају само младост и ста-