Писма из Немачке / Љубомир П. Ненадовић

86 __ ЉУБОМИР П. НЕНАДОВИЋ

рост; њихова је младост кратка а старост дуга. Њима сваки дан заиста зађе по једно сунце. Они обично љубе самоћу. Мало говоре, много једу, умерено пију. Осим себе никога не поштују, мрзе на сав свет а највише на себе. Кад негде учестају земљотреси, кад се отворе нови вулкани, они тамо трче. Пре две године, гомиле су их, пет недеља морем, путовале на индијска. острва, да могу видети потпуно помрачење сунца, да гледе - неколико минута у мрак, а то су могли код своје куће сваке ноћи видети. Најрадије читају кад какав астроном у новинама огласи дан и годину кад ће свет пропасти, то их много занима, томе.се врло обрадују, јер то још нигда нису видели; распитују са које се планине то може најлепше гледати. Обичне појаве и забаве њима су несносне, све су то сто пута видели у раној младости. Сад гледе у — ништа. То их пријатније занима. Како сване једина им је брига шта ће тога дана радити, то јест: шта ће тога дана не радити, а то није мала брига. Из вароши у варош, са Темзе на Рајну, са Неве на Арно, са Тихога Океана на обале швајцарских језера беже од дугога времена, а оно узастопце за њима иде, не оставља их нигда као сенка. За беспослене нема нигде посла. Они сви болују. Њихова је општа болест: дуго време; она је тешка и досадна; долази само на богате, лење и беспослене. Преки је лек самоубиство. У овим купатилима многи се тако потпуно излечио. За беспослене свет је празан, живот је ружан и горак. Сваки мрав, свака биљка, имају непрестано да врше своје послове. Сунце нема кад два минута да стане да се одмори. Ко нема више никаква посла на овом свету, нека се уклони.

Визбаден је варош која је милионе потрошила, да таквим људима, за њихове скупе новце, измисли и створи забаве. Као за болеснике спремљене су свуда угодности и понуде; као за размажену децу намештене су свуда играчке и забаве. Они шест дана ништа не раде, а седмога дана желе да се одморе. Али седмога је дана ведела, она наруши