Писма из Немачке / Љубомир П. Ненадовић

ПИСМА ИЗ НЕМАЧКЕ 87

њихову тишину, недеља их љути и узнемирује. Тога дана хиљадама занатлија, малих трговаца и радника сваке врсте из Мајнца, Дармштата, Хехста, Франкфурта и многих других места, заједно са својим породицама поврве у Визбаден, да се ту проведу и да се провеселе. Њима, који шест дана раде, седми је дан пун задовољства и божанског благослова. Њима празник није празан, он је препун радости. Од ранога јутра до пола ноћи тога дана Визбаден је њихов. Ходају и трче по парку, седе поред клупа на трави, једу кобасице и печење што су собом донели, пију вино из бутеља без чаша; кад им је врућина скину капуте, и тако седе око малога језера; смеју се гласно, пљескају рукама кад музика свира, често и они с музиком певају, каткад звижде; њихове жене вешају своје шешире и мараме о најлепша дрвета, повијају своју децу у парку; кад прођу поред вас рекну вам: добро јутро; каткад вас питају кад полази последњи влак из Визбадена; њихова деца трче по шеталишту, преврћу столице, пужу се уз дрвећа, усекњују се без марама, бацају лопту пред ваше ноге, носе колаче, додирају вас масним рукама. То ништа не могу да трпе странски гости, светски путници. Недеља за њих је врло непријатна. Они тога дана беже из Визбадена, или, сваки на свом прозору, проведе тај читав дан пушећи цигару. У потпуној усамљености и тишини имају они — потпуну усамљеност и тишину. То за њихову болест, за њихов сплин, ако и није лек, али је олакшање. Суморност најрадије лечи се суморношћу, као што се пијаница лечи вином, а жалост сузама.

Данас је недеља. Полагано ходим. Мој се пут све више и више пење уз брдо, а варош све ниже остаје у до'ини. Лепе њиве на све стране шарене се од различитих усева; кроз њих врви свет пешке и на колима у Визбаден. Сви су обучени у стајаће хаљине. Момци и девојке довикују се и ишчекују се; јутарњи ваздух разлеже се од њиховог смејања и певања. И старо и младо закитили своје шешире