Писма из Немачке / Љубомир П. Ненадовић

88 ЉУБОМИР П. НЕНАДОВИЋ

пољским цвећем. Цвеће поред сваког насмејаног образа лепо стоји; ту је његово право место.

Читав сат има како ходим. И полако кад се иде.

одмиче се. Осећам се боље него у вароши; не видим ни цркву с висока два тороња; још неколико корака па се неће видети ни јеврејска синагога са својим позлаћеним кровом. Место Визбадена указује ми се лепа Рајна: пружила се као платно. Њене обале и непрегледне равнице пуне су богатих села, која се мало чим разликују од варошких места. Најлепше види се чувена и велика варош Мајнц; први сунчани зраци трепте по крову његових кућа; он је већ будан; видим димове од различитих пароброда и фабрика; чујем звиждање железнице. Ова рајнска долина најлепши је врт у Европи. То је све као један парк, то је прекрасни зверињак, у коме живе питоми Немци и дивљи странци.

Већ сам на врху брега што раставља визбаденску долину од Рајне. На овом узвишеном месту, на овом погледалу, радо бих се одморио. Очи, ништа друго него очи, налазе неку пријатну забаву. Лепа слика трепги преда мном. Кад зажмурим она ишчезне. Чудим се, како је немачка мудрост на овако лепом месту заборавила бар једну дрвену клупу начинити, кад већ нема гостионице, на којој би на три језика стајало написано: леп изглед. Где нема таквог натписа странац не сматра за своју дужност да стане и да гледа.

Могло би се сести и на траву, али трава је још влажна од росе, било би противно лекарском савету. Осећам да се почињем љутити на Немце, на ту глупу визбаденску. општину, што се за толико година није сетила да овде једну клупу за болесне своје госте начини, а знају да ишту новце и прилоге за музику, за своју сиротињу, за улепшање парка, и, на послетку, неку таксу за ону врућу воду коју свако јутро пијемо и која сама извире. Рђе немачке! Камо овде клупа2 Јадни странци, милионе троше код вас, а кад се ходајући уморе немају на што да седну! — Врло сам се наљутио