Писма из Немачке / Љубомир П. Ненадовић

ПИСМА ИЗ НЕМАЧКЕ. 89

Морам стати и појести један бразилијански колачић. Апотекар, где сам их купио, клео се у своје поштење да је то лек од свачега. Славу ових колачића разнеле су визбаденске новине у својим огласима. Они у устима сладе и изгледају као да су од непросејаног брашна умешени; нису ни већи ни дебљи од једнога динара. Кад сам их први пут купио, биле су у апотеци још две Енглескиње. Оне су купиле десет кутија, у свакој кутији има по двадесет и пет комада; и тај број лековит је. Добра им је цена: свака кутија два форинта. Пигао сам апотекара од чега прави те чудотворне колачиће, и он ми је казао да је добио неко брашно, од неког плода, неког. ретког дрвета из Бразиљије. То брашно замеси он са помешаном минералном водом из Визбадена, Хомбурга, Кар;сбада и Емса. Те воде свака за себе, лече различите болести, ау том чудесном бразилском брашну, уједно скупљене, лече брзо и сигурно сваку болест која може на човека доћи, и показао ми је гомилу писама из свију земаља, у којима траже да им одмах пошље те колачиће. Изнео ми је писмо одбора париских лекара, у коме они потврђују да је то заиста необични лек противу свију болести. После неколико дана питао сам доктора, колико их на један пут смем појестиг А он ми одговори: „Ах, бразилске колачиће! Можете их узимат по пет, по десет. Енглези их дробе у белу кафу и у супу: ништа не шкоде.“ — Кад сам му приметио да су врло скупи, он ми рече: „да су јевтини, не би их нико куповао.“

Сад ми је врло добро: појео сам једно за другим три колачића. Лакше сада дијам и љутња ме сасвим прође. — Идем даље. Моји погледи управљени су на Рајну, на ту лепу и окићену невесту, око које се народи лве хиљаде година боре и кољу. Откако је људи, туку се међу собом, и тућиће се докле их год има на свету. Авељ и Кајин, кад је цела земља била само њих двојице, потукли се међу собом. Чудновато! Првој свађи међу људима и првом убиству био је узрок молитва Богу. Свето