Писма из Немачке / Љубомир П. Ненадовић

90 ЉУБОМИР. П. НЕНАДОВИЋ

Писмо, у првим својим врстама, то нам напомиње, да нам омили религију и молитву. И данас бију се суседи због вере. Да остану само два човека на целој овој земљи, опет би се свађали и тукли. Људи најпре су се тукли песницама и дрвећем, потом камењем из праћке и дрвеним копљем; за тим стрелама и мачевима. Кад се зора просвете указала, и блага хришћанска вера завладала, тукли су се из пушака и топова. А сада, при свршетку филосовског деветнаестог века, туку торпедама и митраљезама. — Чудновато! У једно исто време појављују се у Немачкој топови, штампарија и куга. И Шварц, и Гутемберг, и куга рођени су у једном и истом столећу и у једном истом месту, у Мајнцу. Још чудноватије! Шварц, скромни калуђер, измислио је барут за пушке; Гутемберг, ратник и поборник једне партије, измислио је печатњу, и почео је библију и молитве штампати; а свети Бонифације папа послао је кугу да каштигује безбожне Јевреје, а она поморила побожне Немце!..

Моје ноге помичу се напред, моји погледи стоје на Рајни, моје мисли прате њену историју и њено веругање од извора до ушћа. Обале њене познате су ми; најслађи дани ђачкога живота ту су ми протекли. На њој нема никакве промене. Хиљаде векова прошли су како она овуда исто овако тече. Десет хиљада река, потока и поточића, што она, посредно и непосредно, у себе прима, и, као брижљива мати, води их океану, оцу свију извора и река. Она има своје хитне послове; свака њена капља има своје определење. Ниједан минут она не стоји беспослена; дан ноћ она врши своје дужности. У великој радионици, што се зове природа, и она је један радиш, што се непрестано покреће, који чак са снежних Алпа камење, песак, дрвеће, труње и мутљаг сноси у море, и тамо их брижљиво, зрнце по зрнце, по свима законским правилима, слаже. Тамо, у дубљини морској, насипа она нове алпијске брегове, нове песковите равнице, нове сло– јеве каменога угља. Кад се море измакне и промени