Писма из Немачке / Љубомир П. Ненадовић

ПИСМА ИЗ НЕМАЧКЕ 91

своје корито, његово ће дно бити лепа земља, која ће производити боље шуме, бољу животињу и боље људе.

Рајна је много старија од Дунава. Кад је оне земље, кроз које сада тече Дунав, покривало широко море, Рајна је текла исто овако. На њеним обалама биле су велике шуме, пуне птица и зверова. Људскога гласа није било да их узнемирује. Сунце, својим зраком, није могло допрети до њене воде, павит и врхови гранатих дрвета састављали су се над њом. На њеном ведром лицу не познају се хиљаде година. Она је непрестано млада, хитра, весела. Њени таласи неми су. Мртве стене што се крај ње из старих градића осипају, више знају говорити о прошлости. Поред ових обала комешало се људство од памтивека — од непамтивека. Сваки таласић Рајне пронео је по једно људско име, по једну мртву главу. Однели су их у море, у тај вечити заборав. Море не прича ништа, оно шушти и — ћути. Његове су дубине писмо под печатом.

Први јасни погледи, које је историја на Рајну бацила, нашли су на обалама њеним дивља германска племена. Они су живели по својим великим шумама међу дивљим зверовима. Германи тада нису ништа знали за ону лепу цивилизацију, која јеу то време цветала на југу. Докле су могли очима видети, дотле је за њих било овога света. Једнога јутра са овога истога брега, угледали су гвоздене људе у оној равници где сада лежи Мајнц. То су били Римљани са својим оклопима и штитовима, на којима се блистао зрак сунчани. — То су те исте обале где су толике славне војводе прелазиле реку Рајну. Одавде се негда могао видети Цезар на своме чуну, Атила са својим крвавим мачем, Карло Велики са златним крстом, за тим Фридрик Барбароса, Рудолф Хапсбург, Густав Ваза, и напослетку Наполеон Бонапарта на свом белом коњу, са најславнијом војском која је игда Рајну прешла. Народи су слушали његову команду, краљеви су били његови генерали. То се све кретало на Ру-