Писма из Немачке / Љубомир П. Ненадовић

92 ЉУБОМИР П. НЕНАДОВИЋ

сију. Наполеону се чинило да може заповелати ветру да не дува, снегу да не пада. Европа беше његова, владари за љубав својих престола посташе његове слуге. Једнога јутра, у Дрезди, кад је устао од спавања, његов ађутант уђе му у собу с овим речима: краљ наполитански, краљ вестфалски, краљ хоноверански и још неколико владара стоје пред вратима, и желе да уђу пред Ваше Величанство. — „Има ли још когод да чекаг“ упита Наполеон. — „Директор позоришта, господин Талма, чека. „Пусти Талму, нека дође да се разговорим с ниме шта ће представљати; имаће довече у позоришту партер пун самих крунисаних глава.“ — Још се нигда није човек за живота свога подигао из праха на такву висину. Папу Бонифација УШ кад је ручао, послуживали су, под својим крунама на глави, краљ угарски и краљ сицилијски, али он је заповедао у име Светога Петра. Наполеон је заповедао само у своје име. На ту висину лакше му се било попети него се на њој одржати. Угиштио је начела која су га подигла и тим је уништио себе. — После неколико недеља, с овога истог брешчића, могли сте видети једне узане саонице и у њима два човека: обојица су били бледи и смрзнути, обојица су били завијени у кожухе; један беше погружен у дубоко ћутање, а други је покадшто опомињао кочијаша да брже тера коње. Могли сте их видети како су стали пред једном малом, сиромашном гостионицом, како су сели око ватре да се огреју, како им једна стара жена спрема нешто за јело, док се коњи одморе; она се нехотице загледа у једнога од та два путника, а он од тога погледа претрну, устаде, и своме другару француски рече: „ова ме жена познала, хајдемо даље!“ — То је био Наполеон, који је бегао из Москве кроз Немачку. | Ево једне клупе поред пута. Одавно осећам да ми треба негде сести и одморити се. Клупа је намештена у хлад“, између два дрвета; по свој прилици излазиле су три комисије докле су изабрале