Писма из Немачке / Љубомир П. Ненадовић

ПИСМО ИЗ НЕМАЧКЕ 93

ово место. Клупа је дугачка и лепим наслоном са стране ограђена, али има неко на њој: један гос= подин пружио се и лежи, кломпав црн шешир и бео велики амрел стоје у трави недалеко од њега. Зауставим ноге насред пута. Гледам и мерим очима: могу ли и ја на другој половини лећи, Могу. Корачим неколико пута, спустим шешир и амрел у траву, па се опружим на клупу. Онај господин, што на другој половини лежи, није ни једним знаком показао, да је приметио мој долазак. Што сам ја дошао, њега се ништа не тиче. Он гледа на једну страну, а ја на другу. Није ми непознат: виђао сам га лане и ове године, сретамо се. Откако сам сада у Визбадену, ручао сам с њиме више пута за једним столом код Кристмана. Ту највише долазе они, који, осим келнера што послужују, ни с ким другим не говоре. Једанпут устао је он усред ручка и отишао само зато, ш:о се неко ново друштво за другим столом гласно разговарало, шалило и смејало. Још неколико њих намрштило се и отишло. Можда бих и ја изишао и тражио мирније место, да нисам чекао шпаргле. Да не би опет морао ручати близу таквог друштва, које само недељом долази, он је данас оставио варош. Дуго му је време, па с тога, као и хиљаде других, живи само за себе и ни с ким се не дружи. Има кратку, проседу браду, свака му је црта на лепом, бледом лицу један комадић трагедије. Ко би могао знати какви су га тешки удари завадили са целим светом. Има меканих и осетљивих срца, која, ако мало дарнете, као стакло препукну, омрзну на људе и на свој живот. У таквом срцу ништа друго не видите осим три угашена кратера: љубав, веру и наду. Такви добри људи, кад их зла судбина додирне, прелазе из крајности у крајност. Пре су држали да су сви људи добри и поштени; сада држе да су сви зли и непоштени. Ко обично вара, он се не љути кад њега ко превари. Нигда зли људи не постају човекомрсци. Мекано срце није за тврде ударце судбине. Један кувар францускога краља заклао се ножем, што му је