Писма из Немачке / Љубомир П. Ненадовић

9" ЉУБОМИР П. НЕНАДОВИЋ

печење у пећи прегорело, кад су краљеви гости чекали да им се донесе на сто. У таквом случају Енглез би дао оставку, Шпањолац би плакао, Талијан би покупио сребрно посуђе па утекао, а Немап би отишао краљу и извинио се. Кочијаш Фридрика Великог преврне кола, краљ потрчи са штапом да га бије, кочијаш му рекне: „а зар ви нисте нигда изгубили битку 2“ Краљ се насмеје, и опет седнегу кола.

Мизантропи највише мрзе један на другога. Мој другар што лежи на другој половини клупе, прави је мизантроп. Толико смо се пута видели и заједно ручали, а нигда се нисмо разговарали; ни „добро јутро“ нисмо нигда један другом рекли. Шта има да говори с људима онај који је познао људег (н не зна немачки; странац је у овим земљама као што сам и ја; странац је на овој земљи као што сам и ја. Обојица од прилике једних смо година: остарели смо. Дубока старост још није дошла, али плитка старост већ је ту. Приметио сам да међу нама постоје симпатије: обојица радо једемо макароне. — Можебити да му је дуго време као и мени. Сваком је човеку још у колевци одређено: колико пута да се не насмеје, колико суза да пролије, колико чаша да попије. Кад човек похита те то све брзо потроши, он онда више — не живи, дуго му је време. Сократу било је одређено колико ће чаша у животу попити, кад је последњу чашу испио морао је умрети.

Овај мој другар много је савршенији од мене: откако лежимо на овој клупи, није ни ногом ни руком нимало макнуо; међутим ја сам се два пут преврнуо и намештао да ми буде мекше: тврда клупа жуљи ме. Рђе немачке! Нису могли изабрати мекше дрво за ову клупу! — Непрестано г:едамо сваки на своју страну: он гледа насавске шумне планине, ја гледам Рајну. Једанпут окренуо сам се и погледао кад су двоја кола путем протрчала. Обоја кола окићена су зеленим гранама, обоја била су пуна чељади, Они су узвикивали, певали, смејали