Писма из Немачке / Љубомир П. Ненадовић

ПИСМА И3 НЕМАЧКЕ 95

се, све у један мах. Неки се прихватише за капу и рекоше нам, „добро јутро“, па, не надајући се одговору, даље су певали. Безумни безумници, како се могу на овом свету смејати и веселити! Са сваким кораком изложени су опасностима. Они нису читали свога првог песника који вели: ко ће се радовати животу, кад у његову дубљину погледа. — Овим истим путем, они се могу довече сви плачући вратити. Свакога минута може их несрећа срести или стићи; она се непрестано врзе око људи, животиња и биља. Како не помисле да само један мали клин из точка испадне, сви би се скрхали. Један би сломио руку којом шије те се храни, други би угануо ногу којом ходи те кромпир продаје, она лепа, плава, девојка што се онако слатко смеје, разбила би нос. Они нинашто то не мисле. И опет Енглези признају и кажу, да су Немци народ од људи што мисле, Хегл је заиста мислио, и своје мисли тако јасно исказивао, да је пред своју смрт уздахнуо и рекао: „Ах! од свију мојих ученика само су ме тројица разумели, па и они су ме рђаво разумели“. Хегл је мислио да је проста трбобоља, што га је спопала, права колера, па је од стра умро. Кант је још више мислио; он је мислио — кад је на трави на својој белој марами седео — да је та марама његова кошуља, па је заваравајући очи друштва, полагано ту мараму у своје раскопчане панталоне гурао. Он је тако јасно и здраво мислио, да су му, у последње време, лекари забранили мислити. Кант и Хегл дигли су немачку мудрост високо; катедра философије у Берлину и данас стоји узвишена на три дрвена басамака. Немци заиста мисле. Један професор, кад је | из пиваре дошао кући и свукао се да спава, мислио је од својих панталона да је он сам, па је панталоне метнуо у постељу и покрио их покривачем, а себе, место панталона, пресамитио преко столице. У берлинском пространом парку, што се зове Тиргартен, зверињак, беше забрањено пушити; један стари професор стајао је крај језера, држао је у једној руци свој златан сат, а у другој запаљену цигару.