Писма из Немачке / Љубомир П. Ненадовић

а Ио ан лоза

ПИСМА ИЗ НЕМАЧКЕ 97

с друге. Мој другар то је већ био учинио. Досадило му се гледати насавске планине, као и мени рајнску долину. Сада гледамо један преко другог. Обојица држимо у зубима по једну незапаљену хаванску цигару; обојица пипамо се по џеповима, но ватре нигде не можемо да нађемо. Ах кско су глупи немачки кројачи. Начине вам на хаљинама седам џепова, а нигде не метну штогод чиме би се могла цигара запалити. Један средовечан сељак, што иде у варош, заустави се према нама, подиже шешир и рече нам „добро јутро“, па седе на средину клупе између - нас. Он се ничим не разликује од варошанина, до само дужим капутом, црњим рукама и великим, црвеним амрелом. Он се одмара и пуши једну црну, танку и врло дугачку цигару, коју студенти најрадије пуше, јер је најевтинија; они су јој дали име и назвали је: реп од пацова. Тај добри сељак осврће се нама, час једном час другом, жели да се разговара; пита: „у колико ће сати бити концерт у Визбадену2“ и не љути се, што узалул чека на одговор. Без ичије молбе с речима: „ако смем послужити“ пружи ватре и једном и другом, те запалисмо своје цигаре; прихвати се за шешир, раскрили амрел па оде. Полазим и ја даље. Ко има ноге, нека ходи. Сунце је већ обасјало сву клупу и нас на клупи. Узмем полако шешир и амрел. Идем путем опет к југу, Иза мене, на двадесет корака даљине, иде истим полаганим кораком и мој другар с клупе. Чини ми се да видим ребус што за мном на две ноге ходи. Сунце је већ високо одскочило, пече; разапнем амрел, то и он учини. Ја се уставим код једног мравињака: гледам како мрави трче и раде. Те мале бубице велика су чуда. () њима људи причају више него о слоновима. Они праве своју кућу и разделе је према потребама на многа одељења. Кад се у њиховом магацину, где смештају храну, жито покваси, они га изнесу на сунце те се осуши, па га опет унесу и сложе на своје место. Нико не зна тајну за што шненица, у њиховом магацину, не ће да клија, а кад отерате 7