Писма из Немачке / Љубомир П. Ненадовић

112 ЉУБОМИР П. "НЕНАДОВИЋ

њему. Један дебео човечуљак иде испред њега по обали тамо амо, и, држећи у руци билете на продају, виче: „Изволте, господо! уђите! Сад ће да се кренемо. За двадесет крајцара и двадесет минута бићете у Мајнцу“. Два три језика мешао је у то своје позивање, да би га разумели и Французи, и Руси, и Енглези, којих доста на обали стоји. Он дође к нама, непрестано понављајући те исте речи. ја погледам у свог другара, он погледа у мене; ја рекох: „антрон!“ он рече: „антрон!“- — Пружимо руку са двадесет крајцара, а он нама пружи по један зелени билет. Он оде даље, вичући: „изволте господо, уђите!“ Ми пођемо полагано за њим. Завирим у своју билету и на њој стоји штампано: „од Бибериха у Мајнц“. Мој другар и сад се показао савршенији од мене: није ни погледао како се зове ово место, одакле полазимо. Он је одмах превио билет и метнуо у џеп. Можебити не зна име ни оне вароши куд ћемо сад да пловимо.

Преко једне узане а врло дугачке даске, која се гибала, уђемо у пароброд, тако низак да изгледа као какав сплав; нема никаквих раздељака нити склоништа: сви стојимо на крову. Неколико Енглеза седе на врху пароброда и хватају рибу на удице. (Они читав дан тако проведу, само изађу у гостионицу те ручају и ноће. Пароброд је пун, а не полази. Онај виче и продаје још билете на обали. Сви који имају посла да што пре пођу и у Мајнц стигну, стрпељиво чекају да се пароброд крене, само нас двојица и још неки потпуно беспослени странци немамо стрпљења. Мој другар већ се љути, чујем га да за себе сам говори: „ја кад кудгод идем, хоћу да идем; ја немам кад чекати!“ — После неколико тренутака опет рече: „треба да изађем па с једним фијакером да идемо; нама није до чекања.“ — У томе и онај што је продаваобилете, дође на лађу, подиже за собом онај узани мост, оде на средину пароброда, попе се на једну столицу, па командује да се пароброд отисне, То је био капетан. Други, што је горе доле трчао и продавао гостима пиво и цигаре, оде

Ара ере фер арену аса =