Писма из Немачке / Љубомир П. Ненадовић

ПИСМА ИЗ НЕМАЧКЕ 113

у дно лађе: то је био корманош. Пароброд се крете, и пође без икаквог несрећаог случаја, који би нас могао забављати.

Варош Биберих, поред које смо уз воду пловили, врло је лепа. Са пароброда види се Лондон, Париз и Петооград: све лепе и велике гостионице. Обале Рајне овуда су равне, за то и јесу путницима равнодушне. Језера и реке без брегова изгледају као. огледала без оквира. Но да су биле босфорске обале, опет их небисмо гледали, тако смо притешњени и сваки час узнемирени. Пароброд је лупке пун: ретко је ко нашао место да седне, сви смо стајали, а врева од различитих гласова људи, жена и деце, врло нам је неугодна. Пролазе тамо амо, ако не пазите на своје ноге, очепиће вас. За странце врло необично друштво. Два мајстора стоје иза нас, и живо се разговарају о американским говеђим кожама. АХ, такав разговор да морају слушати они што су пошли да се забављају и шетају! За што се о томе не разговарају код своје куће, у свом дућануг једна жена недалеко од нас, држи пуну котарицу повезаних кокошију, које се често лепршају и крече; до ње једна друга жена преповија своје дете. Неко друштво младих људи, с десне наше стране, пију пиво, шале се, гурају се, обаљују један другом шешир, и смеју се као бесни. Један старац држи у рукама своје унуче, непрестано се с њиме разговара, од радости гласно се смеје кад га дете повуче за бркове или за уво. Дете пружи своје прљаве руке моме другару и онај старац рече: „загрли тога господина!“ — Али овај се окрете на другу страну, и тиме се спасе од тога загрљаја.

Велика срећа те ово путовање не траје дуго. Пред нама већ је Мајнц с десне, а Кастел с леве стране. Да низ воду пловимо, Мајнц би био с леве стране, а Кастел с десне. Дугачак мост на лађама спаја та два места. Мало даље види се, као у ваздуху да стоји, други врло леп, гвозден мост, железнички. У Мајнцу има педесет хиљада становника. Они су сви добри и нису себични: сваки осамдесет

5