Писма из Немачке / Љубомир П. Ненадовић

па Е ЉУБОМИР П. НЕНАДОВИЋ

година сви се уклоне одатле, ништа не понесу са. собом, све своје имање и куће оставе другима.

Наш мали пароброд има своје станиште на сред дрвенога моста. Кад је дошао на то место он се заустави; корманош — или, ако је боље рећи, крмар,. привеза га конопцем, а капетан прислони уз мост једне кратке лестве, и ми сви изађосмо, осим оних Енглеза што седе у врх пароброда и пецају рибу. Нас двојица, наслоњени на ограду од моста, гледамо како свет наново улази у пароброд, и како капетан трчи тамо амо и нуди билете. Још неколико пароброда видимо: неки полазе, неки долазе, неки стоје. (Свет врви преко моста и по обалама и с једне и с друге стране. Нико не иде полагано. Тешко ногама у просвећеној Европи! Нико их не жали. Народи, што у Азији живе, чувају своје ноге; полагано и врло мало иду; чувају и своју главу: врло мало мисле и ништа не уче.

(свет врви на сее стране; ми стојимо на мосту и гледамо. Тешко смо забринути шта ћемо а Е

јер је још дуго до мрака. Но има неко милостив

провиђење које се и за беспослене брине. Јелен празан фијакер ишао је преко моста, кад беше према нама, заустави се; кочијаш скочи. с кола и гологлав притрча нам вичући: „изволите, господо, да вас возим, врућина је да пешке идете!“ — Обојица ћутећи седосмо у кола. Кочијаш је одмах опалио коње да што пре сиђе с моста, јер је туда велика навала од људи и кола. Кад смо мало даље у улице изашли, окрете се и учтиво запита: „куда желите да вас возим2“ — Мој другар ћутао је, и ја сам ћутао, а кола су даље тутњила. После пола сата кочијаш се опет окрете и понови своје питање, ми поновисмо своје ћутање; он продужи возити, ми продужисмо седети.

Возили смо се кроз неке паркове, затим кроз неке лепе улице; каткад ишли смо брзо, а каткад полагано. На једној улици окрете се кочијаш и пруживши свој бич, рече: „оно је статуа Гутембергова;. он је био први хњиговезац!“ — ја се окренем и