Писма из Немачке / Љубомир П. Ненадовић

ПИСМА ИЗ НЕМАЧКЕ 117

ми се допада. — У младости походио сам гроб

Хегла, Фихта, Шилера, Гетеа, Виланда. Походио сам још гробове и многих талијанских, француских и енглеских великих људи, па што се не бих овом приликом свратио и на гроб Шопенхауераг Та жеља роди се у моме срцу, и осећам сам како уз гркљан расте и хоће да се појави на устима. У томе чујемо да нас неко крупним гласом грди: „какви су то људи да не пошљу одмах да ме зову,

него седе у колима као волови и читав сат чекају г

Три корака одавде ја сам био да попијем чашу пива. Сами су криви што су тако.дуго чекаљи. Требало је само да се јаве. ја знам своју дужност. Двадесет година ја радим овај посао; ја се бројим међу најбоље кочијаше; мене зна цела варош. ја нисам крив; мени се нема шта пребацити“. — То је у главноме изговорио наш кочијаш, сам за себе, док је скинуо празне зобнице коњима с главе, и метнуо их преда се у кола. Један од варошких униформисаних стражара приђе нам и рече: „Господо, ви нисте дужни платити фијакер за ово време што

сте чекали. ја сам приметио да ви чекате кочијаша, и одмах сам га нашао. Он Ее бити кажњен једном ·

форивтом“. — Мој друг, ваљда је разумео ону последњу реч, маши се руком у џеп те извади једну форинту, но онај стражар не хтеде примити.

Наш кочијаш беше прилично пијан, али ипак хитро скочи на своје место, и кола се кренуше.

После неколико тренутака стаде, окрете се к нама,

скиде шешир и запита: „шта желите сад походити2“ „Гроб Шопенхауеров!“ рекох му ја. Он се мало

замисли. Отрча преко пута у један дућан и нешто.

упита, затим упита неке кочијаше што су етајали недалеко од нас; по том дотрча и повика: „грофа

Нћјопевхауера нема у Мајнцу. На двадесет места.

питао сам, нико њега не познаје. Мени је свако дете у овој вароши познато. Гроф Шопенхауер није нигда ни живео на овом свету, ви ме навалице збуњујете; ви мислите ја сам пијан, па ме исмевате. Тако стара господа, па се заносе као деца!“