Писма из Немачке / Љубомир П. Ненадовић

118 ЉУБОМИР П. НЕНАДОВИЋ

У томе мој другар отвори уста и рече: „железница, Визбаден“. Кочијаш га добро разумео. Шчепа „левом руком узде, припе се на свој узвишени трон, десном руком узе свој витки скиптар што Мађари зову: бич, Турци: камџија, а Руси: кнут. Коњи потекоше као муња. Ми смо, ћутећи, пристали да управља нашом судбином. Да је он министар, што управља људима, не би ништа марило; али кочијаш што управља коњима, треба да је потпуно при себи. Сваки час били смо у опасности, тако је брзо возио; кад је год замахнуо руком, његов бич звизнуо је близу наших ушију, а ми смо гдекоје „ба!“ узвикнули. На два места кола би се преврнула да коњи нису били мекленбуршке расе и немачке памети. Насред моста један варошки стражар притрча, и ухвати коња за оглавље. Коњи познадоше власт и одмах стадоше. „Зар се-тако вози преко моста 2“ викну стражар, забележи име кочијаша и нумеру од кола, за тим подиже руку својој капи и нама рече: „извините, господо, ја чиним своју дужност.“ — Наш кочијаш возио је даље полагано; и они коњи посташе озбиљни и забринути. Са тужним погледом осврте се и рече: „Све што сам данас зарадио, узеће ми за казну.“

Сиромаси кочијаши! Они су одговорни и буду кажњени ако одвећ брзо возе, ако одвећ полако возе, ако не погоде најпречи и најбољи пут, ако својом управом доведу у опасност само два човека! А Наполеон нити је одговоран нити кажњен, ако управом државних кола доведе у опасност милионе људи! Сиромаси кочијаши! Полажу строг испит да се види умеју ли добро управљати коњима, а хиљаде главара, без испита, седају на своје столице, и одатле уче се управљати људима с којима је много теже изаћи на крај него с коњима.

Како смо прешли мост, били смо у Кастелу. “Одатле полази железница за Визбаден. При плаћању рекох кочијашу: „зашто си толико пиог“ — „Ах, одговори он, знао сам да ћете ми дати добру налпојницу.“ Није се преварио; био је задовољан. —