Писма из Немачке / Љубомир П. Ненадовић

122 ЉУБОМИР П. НЕНАДОВИЋ

стоји слика њена и њених јарића. Свак је ту фотог трафију драговољним даром преплатио.

Идемо даље право уз брдо. Оставио сам колски пут који има велике савијутке, и идем једном узаном стазицом кроз густу шуму. За мном и преда мном иду још гдекоји људи и жене; чује се и ту"тњава кола на десној страни. За двадесет минута "дошао сам до руске цркве. Она стоји усред шуме на једном равном пропланку. Није велика, али је у "сваком погледу лепа и богата. Њених пет позлаћених кубета виде се чак из рајнске долине. Путници је спомињу као монумент овога предела. “Сваке недеље и празника чита се у њој руска литургија, и пуна је православних гостију из Визбадена и окслних места. Прошле године често сам долазио. Срби и Бугари жељно иду у сваку руску цркву: виде да Русима Бог помаже, па би се радо "пред: Богом за Русе протурили. Најлепше што јеу тој цркви, то је гробница велике кнегиње Јелисавете; може се упоредити са најлепшим гробним споменицима Италије. Ту је вештина показала своју вештину. Многи путници свраћају у Визбаден, само да виде ову гробницу. Недалеко од ове цркве је руско гробље; оно је као башта, пуно је најлепшега цвећа, пуно је лепих мраморних споменика, сви су позлаћени. Ту леже само богати.

Ништа новога не налазим што би ме занимало. Сва ми је околина довде позната, познат ми је и руски свештеник, познато ми је и оно што ће сад у цркви да чита и да пева. Идем даље, хоћу на врх брега да се попењем, ту нисам нигда био, Читао сам оглас у визбаденским новинама да на врху овога брега има лепа гостионица, где се у свако доба може добро ручати, да је леп изглед на Рајну и Мајну, и да је најпријатније пешке ићи. Оставио сам опет колски пут. Свуда све сама букова шума. Северни Немци одликују се великим буквама. Нити кога сретам нити кога стижем, ни сунце од грана"тих дрвета не видим.

са а при разне