Писма из Немачке / Љубомир П. Ненадовић

ПИСМА ИЗ НЕМАЧКЕ 133

тосмо се,и оним истим редом, како смо ушли, изаћосмо на друга врата Тако је, каду једној вароши има много дућана; странац не може упамтити у коме је дућану јуче био. Овако лепо купатило, као што је Визбаден, не треба да има двадесет хиљада становника, за нас странце довољно би било да има, као Хомбург, само седам хиљада: пет хиљада да држе гостионице и да нас послужују, а оне друге две хиљаде да држе дућане и да раде занате.

Идемо даље; прошли смо полагано девет дућана, па у десети уђосмо. Ништа не говоримо него гледамо свуда по дућану, да бисмо могли смотрити има ли онога што ми тражимо. Али девојка— овуда су по дућанима девојке момци — одмах изнесе пред нас из једнога угла пуно наручје разних штапова. Ја се зачудим и упитам: откуд она погоди шта ми тражимо — „Та пре неколико дана ви сте гледали ове штапове, а тај господин био је до сада два пут и дуго их разгледао, али није могао изабрати.“ Тако нам она, смешећи се, одговори. Ми седосмо на столице, обојица метнусмо наочаре, и пажљиво прегледали смо штапове један по један. По овим различитим штаповима може човек познати како различитих укуса има међу људима. Осим што су различите боје, има их различите форме: на њима је начињен мајмун и многе још прилике и неприлике, „ја сам видео негде врло добар и по вољи штап, али сада не могу да се опоменем где је то било,“ рече мој другар девојци. ја оставим сав посао на страну и погледам га, дивећи се његовој речитости. Толико речи на један пут изговорити, то је заиста много. „Можебити у Франкфурту — одговори му девојка —" тамо има врло велики избор штапова; отуда их и ми добијамо.“ — „Право кажете!“ рече мој другар који у Франкфурту нигда није био. Затим погледа У мене, и додаде још две речи: „хајдемо у Франкфурт!“ Ја погледам у сат, и само рекох: „морамо хитати.“

Било је осам сати изјутра, а железница полази У осам сати и двадесет минута, но до железнице