Писма из Немачке / Љубомир П. Ненадовић

135 ЉУБОМИР П. НЕНАДОВИЋ _

слободе, научили да виче: „Бисмарк луд!“ морали су“ из зоолошке- баште уклонити, и у варошв дуго сешаптало, ла је однесен у Берлин, и тамо ноћу удављен. |

Кад сиђосмо с кола и корачисмо у дућан, са особитим поштовањем примакоше нам— столице те седосмо. Муштерије, што на колима долазе, свуда радо дочекују, јер они купују. врло много, а погађају се врло мало. Ми смо дуго обртали главу тамо амо и разгледали робу по овом великом дућану, за нашим погледима следовали су погледи газде и свију његових момака. Напослетку, мој друг, који је по свој прилици очекивао да ја први проговорим, згпита: „имате ли штаповаг“ — Сва. три момка потрчаше и донеше пред њега три завежљаја различитих штапова, које он, метнувше наочаре, пажљиво поче разгледати. Првим погледом ја се уверим, да ту нема никаквога штапа што би се мени допао. Све сами штапови за пруске аристократе. После неколико тренута почнем, забгве ради, гледати неке врло мале столице од дебелога платна, са гвозденим шипкама и могу се склолити. Оне су заиста врло лепе и спретне; ја сам их склапао и расклапао, пробао сам како је на њима седети, загледао са сваке стране, дизао их да видим јесу ли тешке. Затим, мој сапутник остави штапове, па поче и он столице разгледати, а газда. том приликом хва'ио их је много: „тосу најспретније столице што су се досада измислити могле; на париској изложби добиле су прву медаљу. Нема странца, који дође у Франкфурт, да не купи бар једну такву столицу. Свуд нам је од потребе: ходате по шуми, по ·ивади, гдегод хоћете имате на што сести. Често, баш онде где би човек желео да. седне, нема клупе, а на влажну земљу сести: то је готова бољлест, Један комад није скупљи од три форинта. Узмите их за спомен из Франкфурта.“ Мој другар извади и даде му три форинта, а они одмах, и не питајући мене, склопише две стопшице и завише их сваку за себе у дебелу жуту артију, уве—

на Мири пина