Писма из Немачке / Љубомир П. Ненадовић

ПИСМА 18 НЕМАЧКЕ 137

заше унакрст јаким концем, па их хтедоше у кола да однесу, но ми смо волели да их са собом носимо; зато смо их и купили; оне су одређене да се на њима седи, а не да се на колима возе. Врло смо задовољни обојица што смо до овакве потребне и корисне ствари дошли. Уверен сам да ће нам се за кратко време исплатити, јер у парковима и ливадама, кад су какви концерти или иначе какве забаве, свагда плаћамо столицу кад хоћемо да седнемо. Греба једном и на штедњу почети мислити,

Узмемо под мишку сваки своју столицу, које су тако лепб завијене, да су изгледале као каква велика књига. Затим били смо још у два дућана; у једном умало нисмо купили штапове, већ смо хтели питати за цену, али остависмо да се промислимо. Штап је ствар коју човек непрестано са собом носи, зато треба да га не купује, ако му није потпуно по ћуди. |

Ходамо даље по вароши. Кад смо наишли на једну стару, врло велику цркву, заустависмо се. С поља изгледа црна и намрштена као какав калуђер из старога века. То је главна варошка црква. Још одавно читао сам негде, да у тој цркви има прекрасна и врло велика икона, на којој је живо представљено како мученик, Свети Вартоломије, иде и носи преко рамена своју дугачку, одерану, кожу. То је за људе слабих нерава од велике вредности да виде. „Антрон!“ рекох ја. — „Антронј“ одговори он. Хоћемо да уђемо у цркву; идемо наоколо, но нигде не можемо уласка да нађемо: свуда дрвене скеле. Пруси хоће и цркву да поправљају. Најпосле наиђосмо на једна велика врата, но на њима, крупним словима, стоји писано: „забрањен улазак“. Неће проћи ни двеста година а на сваким црквеним вратима у Немачкој стајаће такав натпис. Таква времена приближују се! Ми расклопимо своје столице и седнемо у прекрасној хладовини испод свода ових врата. Требало је да гледамо и да се дивимо лепој архитектури што је била пре шест стотина година, али ми то нисмо чинили, него смо дуго гледали