Писма из Немачке / Љубомир П. Ненадовић

14) ЉУБОМИР П. НЕНАДОВИЋ

Кад смо сишли на улицу, опет исти кочијаш, с2. оним истим колима чека. Опет ми стадосмо према њему, опет он скидг шешир и запига: „ако изволите да вас гдегод возим на ручак!“ — То су му најпаметније речи што сам досада из његових уста чуо. Ја се окретох мом другару и споменух му реч „ручак!“ — Он се опипа рукама да види је ли по– нео трбух, па онда седе у кола, и кочијаш седе на своје место, па се окрете мени да чује заповест.

„Возите нас у какву лепу башту на ручак!“ рекох му ја. „Дакле у зоолошку башту!“ одговори они коњи весело напред потрчаше, као да су разумели да се зоологија занима само животињама, међу којима и они, далеко од човека, имају лепо своје место. — Кад смо се возили поред велике Гетеове статуе, кочијаш поносито окрете се па рече: наш земљак!“ Неколико корака даље одатле видимо и Гутембергову статуу. Врло је могуће да је Гутемберг, као што Чеси доказују, био Словенин, јер је умро у великој сиротињи. И саму ову варош — у којој сада осамдесет хиљада Немаца живе — основао је у седмом веку Словенин Хладомир, па доцније, кад је од Немаца примио хришћанску веру, примио је и немачко име, и назвао се Генебалд. Без сваке сумње, овуда су негда живели (Словени, јер и сада још свуда чујете мноштво југословенских речи, као што су: дамшиф, фруштук, тишлер, шустер, ринфлајш. Зоолошка башта прилично је далеко изван ва= роши али иде се непрестано кроз саме паркове и поред прекрасних, летњих, палата. То све трепти у самом -цвећу и зеленилу тако, да смо обојица морали држати на устима мараме од прашине. Кад смо дошли, остависмо кола, платисмо за улазак у башту по пола форинте, и носећи. сваки своју малу столицу, ишли смо даље. И с десна ис лева видимо дивље зверове у њиховим кавезима и оградама. [0 је врло пространа башта. Кад минемо једну малу шуму, нађосмо на једној ливадици лепу гостисницу. Мноштво гостију седе и причају; сви су из страних

У ИЕУ ПРИ ПРИИ