Писма из Немачке / Љубомир П. Ненадовић

=

ПИСМА ИЗ НЕМАЧКЕ 143

им је Бог показао да виде да су као стока; што бива синовима људским то бива и стоци, једнако им бива; како гине она тако гину и они, и сви имају исти дух; и човек ништа бољи није од стоке“.

Кад свршисмо ручак, узмемо своје столице и пођосмо шетати по башти. Нисмо далеко измакли, а “за нама дотрча једна келнерка, вичући: „молим, господо, ви сте платили ручак, али нисте платили и столице што сте собом понели“. „Ба!“ рекосмо ми. „Ах!“ повика она, „молим за опроштење, то нису наше столице“. Затим, врло застиђена, утече натраг. Ми се кренемо даље кроз ову пространу башту, кроз ово малено царство животиња, да походимо све отменије зверове. Прва наша посета била је цару животиња. Његово величанство беше. отегло све четири ноге, и тихо почиваше, само је, кад смо спустили своје столице и сели према њему; милостиво подигао мало трепавице, и свој немарљиви поглед на нас бацио, па опет полагано очи затворио. Овакве посете њему су обичне. Гомиле људи, жена и деце заустављају се сваки час и гледају га. Ко га не би гледао! Лав је заиста прави цар. Али његов род умањава се, све ређи бивају, људска цивилизација не може да их трпи. Неће проћи двеста година, а ниједнога тога цара неће више бити на овој земљи; он не може да живи у суседству с просвећеним људима.

Пошто смо даље пошли и видели неке жирафе, тигрове и многе друге зверке, заустависмо се према слону. Он је право гледао у нас двојицу; познао је да нисмо Немци. У његовом погледу могли смо одмах приметити да није задовољан пруском владом. У Капланду, међу Хотентотима, међу дивљим црнцима, уживао је он већу слободу, него овде међу просвећеним Немцима. у

Поред литванских бивола, африканских мајмуна и ангорских коза прошли смо брзо, па смо се зауставили према етиопском магарцу. Сматрали смо како иде, како клима главом, како зева, како ушима стриже, и по свему уверисмо се да је заиста ма–