Писма из Немачке / Љубомир П. Ненадовић

МЕ ЉУБОМИР НП. НЕНАДОВИЋ |

гарац, он ничим се не разликује од европских ма-

гараца; он није невесео и жалостан, њему се врло допада што нема слободе и што је затворен у ову уску ограду. :

Кад смо изашли --из зоолошке баште, нисмо ништа платили. Пред великим вратницама дочекао нас онај исти кочијаш са оним истим колима; ми онако исто седнемо, а коњи онако исто потрчаше. Седели смо и гледали један на једну, други на другу страну и размишљали смо о прашини, о животињи, о људима. Право каже мој другар: овај свет и живот ништа. друго није него једна зоолошка башта, човек се само на кратко време случајно сврати, једе, пије, гледа лавове, хијене, жирафе, папагаје, мајмуне, слонове и магарце, па онда оде. Није било потребе ни да долази.

Франкфурт је велика варош. Његови синови, за време своје републиканске владе, показали су многе грађанске врлине, и оставили су милионе на лепе, корисне и сиротињске заводе. Има више од педесет различитих таких завода. Ми смо се ослонили на кочијаша да нас води куда обично и друге странце води. Походили смо сва важнија места у којима смо заиста видели оно, што смо у другим варошима много пута гледали. Свуда су нас врло лепо примали, и са највећом љубазношћу, негде форинту, а негде само половину за улазак узимали. Библиотеку и музеј, с особитим задовољством, гледали смо-с кола. Нисмо хитали: железница — као што је разабрао мој другар, који је за повратак сву бригу на себе узео — полази у Кастел доцкан у вече. Имали смо још доста времена разгледати варош. Кад смо били преко великога каменог моста, кочијаш се осврте и рече: „Ово је река Мајна, за то се ова варош и зове Франкфурт на Мајни“. Ја се „прихватих за шешир, и рекох му за то објашњење: „благодарим“. После неколико корака он се опет осврте и рече: „Кад су кишна времена, онда је ова река већа; а кад суша насгане, онда је мања“. Ја се опет прихватим за шешир, и рекнем му: „бла-

ни зри и е рри аае