Писма из Немачке / Љубомир П. Ненадовић

ПИСМА ИЗ НЕМАЧКЕ 158

ХМ

Има неколико дана нисам читао новине. То је најбољи знак да ми је време прошло брзо и пријатно. Ја их обично сваки дан много читам; оне ме забављају. Данашње новине, то је јучерашња историја света. И онда, кад се у свету ништа важнога не догађа, новине су пуне; читате их као кад једете лубеницу: непрестано жваћете, а ништа, осим воде, у устима немате.

Стари људи најрадије читају новине: то су за њих последњи извештаји о раду и животу људскога рода. Та занимљива историја пред њима ће се брзо затворити. После кратког времена они неће ништа знати шта се на овој земљи догађа.

Кад сам данас ступио у визбаденску велику читаоницу, зауставио сам се на прагу широких врата, одакле се може гледати у две велике сале; оне су пуне људи и жена. Стотине новина и брошира, на различитим језицима, леже по столовима. Два момка, обучени у фине црне хаљине, свагда ту стоје, и ако нећете да се крећете са своје столице, они вам доносе листове које желите. Занимљиво је сматрати људе у сваком њиховом послу, па и онда кад новине читају. Погледајте на ову различиту множину света што седи и чита, па после заустављајте свој поглед редом на свакоме, и видећете да је то лепа забава. Нико не седи уредно. Још није измишљена и начињена столица, на којој би беспослени људи, по својој вољи, могли седети. Сви држе по једне новине у руци; читају их онако као што и ручају = без апетита. Онај старац заузео читаво канабе: с једне му стране стоји бурмутица и марама, с друге стране шешир и рукавице; он само преврће листове и кроз наочаре гледа илустроване лондонске новине. На другом канабету седе две младе и лепе даме, обе држе по једне новине, али и не гледе у њих; оне се полагано разговарају и очима по читавој сали ттетају, по свој прилици огеварају све оне, на којима њихов поглед застане. Недалеко од њих