Писма из Немачке / Љубомир П. Ненадовић

160 ЉУБОМИР П. НЕНАДОВИЋ

удубио се један господин у енглеске новине, Тајмс. Он се не помиче, новине га сасвим заклониле: ол читавога његовога тела види му се само једно уво и врхови од ципела. Неколико њих, с новинама у руци, гледе кроз прозор. Један пруски официр у левој руци држи своју капу, а прстима десне руке полагано удара неки марш. Недалеко од њега, на кожној широкој столици, дрема један старац, наочари му спали на бркове а новине на земљу. Усред сале, за округлим великим столом, седе два риђа господина, по свој прилици Енглези, скрстили руке на прсима, опружили ноге, наслонили леђа на повијене столице, и обојица гледе у таваницу; човек само онда, када нешто рачуна, или кад тражи да се нечега сети, или кад жели да му дођу мудре мисли, или кад призива божју помоћ, подиже своје очи горе, право у таваницу.

У врху сале, на једном узвишеном дивану, између два велика прозора, као какав председник, једна млада Францускиња, пребацила ногу преко ноге и седи. Све су хаљине на њој црвене. Рукавице, марама, ципеле, лепеза: све је од најцрвеније боје. Накит на глави, око врата, на рукама, само су фини црвени корали. Ниједнога кончића, што се на њој види, нема од друге боје. Осим тога, њена лепа коса и обрве обојене су најфинијом црвенкастом бојом тако вешто, да би сваки рекао да је с таквом косом рођена. То јој све за чудо доликује према њеном белом лицу и плавим очима. Ко год подигне очи с новина, и нехотице погледа на ону страну где она седи. Она јасно види да је сваки, осим жена, признаје за прву лепоту. У једној руци држи париски, шаљиви, лист, „Шаривари“, а у другој растворену лепезу. Чита, често се осмехне но не ономе што чита; каткад се гласно насмеје, и онда сви подигну очи са својих новина и у њу погледе, нико се не љути што им тишину пресеца. Она не гледа ни у кога, јер зна да сви у њу гледе.

Усамљени, код последњега прозора стоје три млада господина; брижљиво су обучени и очешљани,