Писма из Немачке / Љубомир П. Ненадовић

164 += ЈБУБОМИР П. НЕНАДОВИЋ

јабуке бачене по ваздуху, које немају где пасти, које немају о што ударити. Оне су сунце, као што је наше сунце, око њих плове милиони земаља, као што је наша земља. Простор нема својих граница, време нема својега свршетка и човек опет — размишља. У глави његовој имају две чудне брзине, брже су од светлости, хитрије су од муње. Оне звезде далеко су билионе миља, а поглед у једном тренутку целу ту даљину претрчи. Између звезда и очију нема даљине, нема простора. Но то су и последње тачке до којих поглед може продрети. Мисао — мисао иде брже и даље; мисао иде у бесмис.еност. Мисао иде милионе година у прошлост, милионе у будућност.

Садашњости нема: садашњост је атом времена који не траје дуже од једнога тренутка. Све је друго прошлост или будућност. Прошлости нема; милиони столећа ишчезли су, умрли су, претворили се у ништа. Будућности нема, она није рођена, она само по једну капљу, по један свој минут пред нас баца — Свест о бескрајности простора и вечитости времена, та свест доводи човека у несвест. (С тугом човек осети ствоју малену снагу, у тешком очајању враћа свој поглед од звезда, ничице пада на земљу, и, целивајући је, виче: ја сам твој прах, први ветар разнеће ме!...

(С обале чујем вреву; војници пролазе и весело певају: „Наша лепа Рајно, ником те не дамо!“ (Осам десет милиона душа, с обе сране Рајне, ову красну ноћ проводи мислећи и сањајући само 0 биткама и победама; а триста милиона нестрпљиво очекује да сване, да чују гласове са бојнога поља, и да се тиме забављају. — Опет потпуна тишина, пи мали таласи не чују се, они се роде и умру ћутећи. ~

Радо гледам у ону тиху и глуву ноћ, у овај бледи месец што плови преко неба. Видим јасно да наша земља није усамљена у овом простору; он ме довољно уверава, да осим наше земље има још сличних земаљских светова. Месец и наша земља