Писма из Немачке / Љубомир П. Ненадовић

ПИСМА ИЗ НЕМАЧКЕ 163

Синоћ је последњи концерт био у парку, велика војена музика свирала је, а из неколико хиљада грла орила се песма: „Буди спокојно моје отачаство!“ — Не можете више познати оне мирне Немце. Нигда их досада нисам видео у оваквом витешком гневу, у оваквом патриотском одушевљењу.

Прокламација француска наслања се на прошлост, а немачка на садашњост. „На коју год страну пођете, наћићете славне трагове ваших дедова!“ вели Наполеон Французима. — „Свет ће тек сада познати нашу праву снагу, кад смо сложни!“ вели стари Виљем Немцима.

ХУШ (Обервезел)

Оставио сам Визбаден; његове улице загустиће рањеници; у његовом питомом парку стајаће батерије с топовима. Дошао сам на најлепше обале Рајне, у ово малено, скровито место, међу ове мирне брегове. И довде допире талас рата, али јаук његов не чује се, димови од запаљених кућа не виде се.

ХХ

Дан је био врући несносан, пријатно вече дошло на лаким крилима тихога ветра. Заједно са ситним таласима, у маленом чуну, пловим низ Рајну; месец осветљава старе развалине градова и кула. Те рујине, развалине, најлепше изгледају на месечини. Јер и сама месечина шта је друго него рујина сунчане светлости, која се одбија са рујине једне планете 2

Летња тиха ноћ два дара доноси: сан.и мрак, Обалама Рајне донела је само мрак, и то непотпун, месечина га квари, месечина, која нити је видело ни помрчина; она је као лице мртваца: хладна, бледа, нема; она је сунце туге, уточиште буднога сањања.

Радо гледам у звезде, У оне сјајне пегице на плавом небу, у та светила светова. Ко се може Довољно о њима наразмишљати! То су златнс

ји в