Писма из Немачке / Љубомир П. Ненадовић

162 ЉУБОМИР П. НЕНАДОВИЋ _

пут за своје отачаство. Један официр, који је седео до моје собе, полазећи рече ми: „До виђења! Ако останете овде још две недеље, видећемо се опет; ја ћу доћи с нашом војском!“ — Ал' не рече Француз ако Бог да.

Први глас о објави рата поразио је ову варош. Сваки час могли сте видети жене да плачу а људе врло узнемирене. Није им друкчије било. него као да је објављена пропаст света. Сваки зна и говори да ће се главне битке, као и у негдашњим ратовима, догађати овуда, између Франкфурта и Визбадена. Рајна ће се застидети деветнаестога века; њени таласи поруменеће од крви два најпросвећенија народа. Немци и Французи, оно што су као добри суседи, кроз дуге године, великим трудом и трошком подигли и створили, крећу се сада да са- још већим трудом и трошком оборе и разруше, поред све цивилизације и велике образованости враћају се они у варварска времена, да пале села и вароши, да пљачкају мирне раднике и да газе коњским ногама нејаку децу.

Затворите своје књиге, о учитељи и правници! Закључајте црквена врата, о Христови свештеници! Ваш је труд бескоргстан, доклегод могу поједини демони ваше речи и све законе да униште, доклегод могу два крунисана човека осамдесет милиона добрих суседа и пријатеља, кадгод хоће да заваде и да закрве!...

ХУН

Брзо се варош повратила од свога првог страха. Жене убрисале сузе, и с поуздањем спремају своје људе на војску; старци поносито подигли главу, деца трче улицама и весело певају ратне песме, (Све немачке државе, сваки Немац, ма где он био, гракнули су за одбрану Рајне. Келнери што су нас послуживали, кочијаши што су нас возили, трговци и занатлије што су у својим дућанима седели, сељаци што су своје њиве орали: све је узело пушку и отишло певајући на војску.