Писма из Немачке / Љубомир П. Ненадовић

ПАСМА ИЗ НЕМАЧКЕ 43

време. Мени се чини да је и мом доктору у овом «купатилу дуго време. Нико неће да болује. Он је разговоран, шаљив и досетљив, али не налази забаве ни у позоришгу, ни у шетњи ни у великом друштву, ни у парку кад музика свира. Радо игра шаха, но нико неће у овом лепом месту, њему за љубав, да седи и да гледа у оне дрвене краљеве, у оне мртве фигуре што имају коњску главу. Зато он сваки дан сврати к мени; сигуран је да ће ме наћи код куће, а зна да ми је пријатно кад когод дође да прекратимо штогод од овога кратког живота. Не моћи ходити, то је права невоља у овом месту, где је прво правило и једина дужност: пити ове чудновате воде, непрестано по парку ходати, гледати зелену шуму, слушати музику и ништа не мислити. Беспосличење већма умори него посао. Мора се ма шта радити, у најгорем случају мора се ма шта писати. Кад човек пише ма шта, може писати ма како.

Мој доктор, кад год дође, има понешто да примети у кући. Ако су прозори отворени, он трчи те их затвара и виче: „ко сме при отвореним прозорима седети! Тако ли се чува здравље2 Па кад се разболите кривите лекаре и апотеке!“ — Ако су прозори затворени, он их отвара и виче: „ах Боже мој, шта чините! Ко је видео да се на оваком красном дану држе затворени прозориг Како можете у овој запари дисати 2 Мајски ваздух: то је медецина! — Кад му год газдарица донесе кафу или чашу воде, он макар шта примети: или да кафа није довољно врућа, или да вода није довољно хладна; но она слабо се кида: што он више зановета, тим се она више смеје. Она га једном упита: „од кога сте научили тако зановетати, тако несносан битиг“ — Најлепша му је реч што кад при поласку рекне: „ја не рачунам ове визите да ми платите,“

Људи, кад се примакну последњим годинама својега живота, у разговору често спомињу кајање. И ја и мој доктор нисмо изузетак од тога. Он се каје што није у младости путовао, ја се кајем што