Писци и књиге IV

100 Писци И КЊИГЕ

шта тек у самртној раци. Једина његова жеља, је лећи у гроб, „са венцем снова. преко мртвих груди“, док ваздух мирише не на пролетње руже но на „дах мртва смиља“.

И Г. Пандуровић ће неуморно певати ту не бол живота но болест живота, или, како он у бескрајном, и често срећним, варијацијама каже: „мору живота“, „костур бића“, „нестање труло“ „пепео срца“, „задах гроба“, „мртву душу“, „бол претучена скота“. И своје песме он ће називати: „поеме смрти“, „искидане мелодије“, „мутне елегије“ и „мртве баладе“.

„Певај зато сада Само мрак свог јада, Само мрак свог јада.

Песимизам свих тих песама не да се исказивати, он се више даје осећати; он је више физичко но психичко осећање. То није више бол који човек саосећа и дели, то је бол који човека мучи и дави. То није онај високи и отмени песимизам одабраних духова, песимизам филозофски и стваралачки, који даје оклопску јачину души, орловску висину духу, песимизам које не нагриза, кочи и обара, но који човека челичи, изазива на отпор и гони на рад ну стварање. То није песимизам Алфреда де Вињиа: