Писци и књиге IV

ЈЕДНА КЊИЖЕВНА. ЗАРАЗА 108

ГИ ето где падосмо у чисто безумље! То је крајња тачка до које се у српекој књижевности дотерало у трци за оригиналношћу, ва ретким пи јаким сензацијама и неочекиваним ефектима! По крајњу жртву то је нађена „нова дрхтавица“. Али ми, обични емртни, који нисмо у стању казати као песник: „наш се разум жалосно копрца“, ми, нормални људи, банални духови, неизузетне природе, који са нашим

„наивним реалиамом“ верујемо да има три ди-

мензије и да су два пута два четири, ми профана публика која чита књиге и због које се најзад и књиге ако пе пишу а оно у сваком случају штампају, ми остајемо запрепашћени пред том безумном визијом двоје драгих који се у дугим белим кошуљама шетају по лудничком парку...

За нас су то месечарске халуцинације и врућична бунцања — ако не врло обично циљање за књижевним ефектом, трома парафраза Бодлера и његових „Цветова Зла“! литераторско глумачење, стара књижевна мистифи-

1 За извесне кругове наших младих песника Бодлер, кога је Милан Ракић увео у нашу књижевност, постао "је оно што је Хајне био за старији песнички нараштај. Један од младих (Душан Малушев, Лело, 1907, књ. 48, стр. 147) пева Бодлеру :

Запеваћу с тобом из тужнога грла, 0, велика сени, песму вечне Коби..