Писци и књиге IV

дата

104. ПИСЦИ И КЊИГЕ

кација „рошг брафег Је ђоп Боптееој5“, како су говорили романтичари „Младе Француске“ „за опсенити простоту“, како се то код нас вели.

Истакавши ту болесничку форму песимизма Г. Пандуровића било би неправо не указати и на добре стране Посмрфниг Почасти п стваран књижеван таленат младог песника.

Његове песме и у спољњем погледу нису без прекора, и код једнога писца који је само уметник и присталица чистог артизма, то је велика мана. Као што је случај код песника „сумрака душе“ и „поезије несвеснога“, где се више наговешћује но што се развија, где место осећања долазе осећаји, место мисли парадокси, а место идеја симболи, тако и код

Г. Пандуровића има хотимичне нејасности, | тако да његове и иначе чудне и мутне идеје |

изгледају још чудније и мутније, и у неколико | песама. тешко да би се и сам писац могао наћи. |

Има затим код њега оних јефтиних ефеката данашње помодне песничке школе, која нам је до сада дала и Црне Мелодије (Бранково Коло, 1908) и Пурпурне Сонете (Бранково Коло, 1906), па и Виолет писма (Штампа, 1909), п која као да се заверила противу смисла и злравога разума. Г. Пандуровић показује, као особито срећан поетски изналавак, „језера плава