Писци и књиге IV

ЈЕДНА КЊИЖЕВНА ЗАРАЗА 109

какве штете, он тече својим мирним и поузданим током, јер овакве збирке стихове немају онај утицај који је имала наша поезија у данима свога здравља и цветања, када је говорила за цео народ и када је цео народ читао. Данас је она уска по садржини, ограничена по утицају, сем једнога малога круга који пише и живи у тим лажним и болесним књижевним идејама њу нико више не чита, и она је као водени цвет изникао из барских мочвара који нема сутрашњице. Зло је, срећом локализовано и без ширега дејства!

1 Да ли је ова поезија одиста без свакога дејства: У Ваљеву је ових дана изишла једна мала свеска стихова У данима туге. Писац, ђак шестога разреда гимназије, Стеван Р. Мартић, посветио је, са захвалношћу, „Господину Сими Пандуровићу, песнику“. То су обични ђачки стихови, о којима се нема шта рећи, али који су карактеристични својим основним тоном. Овај ђак шестога разреда гимназије чини ове исповести: „ја не знам за веселост и срећу. Не. Ја знам само за неизмерно велику суморност, тугу и очај...“ „Ја волим смрт — црну и гадну смрт... Ја знам да она није онаква, каквом је престављају говорљиве баке, плашећи своје унучиће — већ да је добра и великодушна и да је једин избавитељ мој...“

Млади. сасвим млади, стихотворац вели да је обхрван болом и сломљен тугом, да му је душа уцвељена и да презире „јавно и људе и свет“. Живот је за њега „обмапа сама“, и још на прагу живота, не знајући ништа о животу, овај младић пева: