Писци и књиге IV

ОБНОВА НАШЕ РОДОЉУБИВЕ ПОЕЗИЈЕ 129

шем и Марком, и ако више побожно не целивамо гусле, и ако више не носимо душанке и лазарице, ако више не витламо „сабљом димишћијом“, ханџарима и јатаганима, и не „шкргућемо зуби“ када видимо Турчина, ми имамо пуно и развијено народно осећање дубље, разумније и плодније но што је некада било. Поред свега поштовања за народну прошлост, ми не дајемо ни пребијене паре за „историјска права“, и ми смо дубоко убеђени да право једног народа на живот не почива на прашњавим пергаментима и свадбеним уговорима владарским. Наша права ми носимо сами у себи: то су гробови наших предака и колевке наше деце, како је недавно казао умни Светозар Прибићевић, то су крв и зној нашега, сељака којима је наша земља обилно натопљена. Ми се осећамо као изданак целе једне расе „горких ибедних страдалаца“, како вели наш стари летописац, потомци ускока, хајдука, одметника и устаника, који су своје право на живот искупили вековима страдања и борбе. Отапбина, је, за нас, по речима оног модерног писца, њива, на којој се непрекидно сеје и жње, на којој ми жњемо што су наши претци сејали, и сејемо оно што ће наши потомци жњети.

Ми се као биљке осећамо везани за земљу "из које смо никли, и коју, поред свега, волимо.

писци и КЊИГЕ 9