Писци и књиге IV

ЈЕДАН ВАДОЦНЕЛИ ПЕСНИК 141

једно: да баци перо у трње и да почне па метнији и плоднији посао. Али Г. Глигорић не разуме основну истину „да је свуда допуштено бити осредњи и баналан само неу поезији, и он никада не би усвојио тако тачну реч Огиста Барбјеа, песника Јамба: „у врту уметности треба божански певати или ћутати“. И он се није осврнуо на дооре савете, казане у његовом интересу, и ево се јавља са другом свеском својих песама. Шта више, његови пријатељи су почели целу једну малу „кампању“ по политичким листовима, који немају никакве везе са књижевношћу, и уверавају нас да је Г. Глигорић песник, добар песник, песник каквих је мало било код нас!

Та новинарска „критика“ ни најмање не убеђује, п довољно је прочитати ову свеску стихова па се уверити да Г. Глигорић није ни велики песник, ни добар песник, ни песник у ошнте, Од прве свеске он није учинио никакав напредак; можда је још и ударио у назад. У читању његових сладуњавих и отужних стихова, баналних осећања и мисли и још баналнијега изражавања, читалац има сталан утисак да чита песме наших листова који су ивилазили пре четрдесет година, Данице, Матице и Виле. Г. Глигорић, који је прост и невешт подражавалац, каткада неспретно подражава Војислава Илића (Ученик Жлеону),