Писци и књиге IV

ВОЈИСЛАВ Ј. ИЛИЋ МЛАЂИ 149

Како је дивно: у своје биће,

У душу своју жедну

Примити светлост, коју не може Ни сами гроб истрти!

О, ал' је сладак, привлачан живот Уочи саме смрти! ;

Сунце! О, сијај! Не још за дуго! Пусти мелемну, топлу и благу Још само зраку коју!

Док будем тупим „сечивом струг'о, Док крв не распем своју!..

Како смо ван лажи литературе у песми Звони!... Он, из чије још скорашње ране капље румена крв, зауставио се са својим чуваром на среди друма, посред жита као злато жутих и спржене траве из које цврчак пева.

„Мој чувар скиде капу с главе!

Куд га то мисли далеко односе 2

„Шта слушаш, брате; упитах пун страве, А. он ми рече: „Звони... сад је носе...“

Не питах више. Само сам уздан о. Ко да ме стрела кроз прса пробола. Лежах кб мртав... а, затим, лагано, С још два чувара уђосмо у кола,

2

И тад. ко дуси, јурити узесмо

Преко мостова, брда и долина,

У дивљем трку.. и пред вече бесмо Под кршним Ртњем, сликом исполина.

Па, напред! Возар љуто узмахује И бичем шиба, знојну кљусад гони.