Писци и књиге IV

150 ПИСЦИ И КЊИГЕ

Стражари ћуте... Ах, да л се то чује Како однекуд звони... ЗВОНИ... ЗВОНИ,..

И док са узбуђењем читамо те крваве и болне стихове, нама се и нехотице намеће једна мисао. Ми се питамо пре свега колико у тим описима драме срца има праве искрености 'а колико извештачене литературе. Велики бол по правилу је дискретан и нем; када човек силно страда он нема ни воље ни времена да друге тиме забавља, и има пуно истине у ономе што је Тен на једном месту казао: „неприлично је правити представе са својим срцем; боље је да вам кажу да га немате,“ Александар Дима Син је врло разумно, у предговору Ргапе аде Глу8, говорио о људима који су у књигама описивали страдања свога рођеног срца: „Ти људи нису ни патили, у правом смислу речи. Када човек пати, он ћути; када и сувише пати, он се убија. Али онај који је у стању да да књижевну форму своме болу, који може да га потчини хармоничном ритму, који га разумно дискутује, који га брише, који му даје преливе, који му удара тачке и запете, који му додаје сатиру, посматрање, веселост да би га поставио у равнотежу, који га предаје глумцима да га тумаче, штампару да га штампа, књижару да га про-

даје, а целом свету да чита — тај није патио.“