Писци и књиге IV

ВОЈИСЛАВ Ј. ИЛИЋ МЛАЂИ 151

То је сасвим тако, и цело питање нам изгледа јасно и просто. Али поред свих наших интелектуалних и моралних уверења, ми налазимо неко перверсно уживање у тим стиховима Г. Илића. Узалуд се ми отимамо нездравој дражи тих стихова крвљу покапаних. Узалуд себи говоримо да је ствар била страшна и нечовечна, и да се она ничим и никада не да правдати ; узалуд се бранимо од утиска тих јевивих песама изниклих из крви као мистични црвени цветови, уверавајући себе да трагични утисак није у стиховима но у ономе што је иза њих, у страхобном и језивом предмету који они причају; узалуд, најзад, у последњој скрупули, осуђујемо писца што је ту ужасну несрећу, коју је као сабласт требао гонити из сваке успомене, узео за предмет своје песме, нанизао је у профане строфе, удешавајући сликове, и хармоничност речи, тражећи ефекте и пљескања, излажући пред великом публиком, као на позорници, нешто што би требало да остане у најмрачнијем куту срца. Крвава мрља остаје на страницама ове болне и болесне књиге; ми смо жртве наше болесне радозналости и књижевне перверсије за ретким и јаким осећајима; писад у овим стиховима, који су профанација. гробова, има доста литераторске каботинаже, која у свему и по · сваку цену тражи књижевне мотиве и ефекте.