Писци и књиге IV

СТАРИ И МЛАДИ У СРП. КЊИЖЕВНОСТИ 159

озбиљности. И треба бити очевидно зле воље па окривљавати овај часопис за нешто против чега се он стално борио.

Г. Илић, у свом нерасположењу и према овом листу и према најмлађем књижевном поколењу, потпуно брка две ствари: књижевни либерализам, који је био увек одлика овога часописа, пи личне укусе и мишљења његових оснивача и главних сарадника. Ма шта се говорило, Српски Књижевни Гласник није никад представљао једну котерију или секту, и никада није неговао мандаринство у књижевности. Он је увек био широм отворен свима писцима без разлике година и школа и странака. У њему се никада није питало одакле ко долази но шта доноси. Увек готов да млађим писцима каже и непријатне истине, он је стално био пријатељски расположен према њима, увиђајући осетне празнине и недостатак снага у српској књижевности, знајући добро да и књижевност, као и сваки други жив организам, има потребу свеже крви која обнавља и одржава живот. У њему су истовремено налазили места и најстарији и најмлађи писци наши, и они који имају велика имена и они који се дотле никад нису јављали, и они који су се држали старих традиција и они који су ударали сасвим новим путевима. И тај широки либерализам овога ча-