Писци и књиге IV

160 ПИСЦИ И КЊИГЕ

сописа није изилазио из некога дилетантског еклектизма или из личних и политичких обзира но из дубоког уверења: да нема добрих и рђавих књижевних школа, да нема старих и младих нараштаја, но да има само добрих и рђавих писаца, и да се српска књижевност налази у таквом стању да јој ниједан таленат није за одбацивање. И једна од најдражих похвала које је овај часопис добио за свој рад, јесте што се њему уписује у заслугу да је српску књижевност спасао од неплодних и бесмислених борби између појединих нараштаја.

У Српском Књижевном Гласнику се увек тако мислило, и то остаје као једна од његових главних традиција. Г. Илић је сасвим супротнога мишљења и он види неке огромне супротне правце и крвно завађене школе у. нашој књижевности, очајну борбу између „Модерне“ и „Старих“, нешто налик на оно што је код Хрвата. Г. Илић је можда као песник видовит, и види оно што ми други смртни не опажамо. Њему се хоће да у српској књижевности игра ни мало симпатичну улогу Г. Јована Храниловића у хрватској књижевности, да буде заставник традиције Старих Књижевних Идеала, (да се послужимо његовом интерпункцијом) против „Модерне“. За љубав става који му се допада, а можда да би објаснио цео низ својих књижевних неуспеха, Г. Илић