Писци и књиге IV

ПАВЛЕ МАРКОВИЋ-АДАМОВ 67

још много година, када етно-психологија буде располагала сигурним средствима, када се буде посвршавао велики број припремних послова, тек онда ће се моћи помишљати на оно што Г. Марковић тако смело ставља као свој задатак. Ми у приповетци не тражимо научне трактате, но емоције, осећање живота, једре историје људи који без приповедача „никада не би имали историје“.

датим, нашто она русовљевска и романтичарска дивинизација простога народа, оно ограничено клањање мужичком кожуху, као што је код руских народњака: „Причестимо се духом његовим духом, духом дива душевног“. „Див душевни“, огрезао у беди и незнању, далеко је од тога да буде наш вођа; маса народна има да иде за мисаоном елитом човечанства, да се материјално и умно издигне на висине пуног људског живота, и оно што истинска демократија тражи јесте дизање оних што су доле, а. не свлачење оних што су горе. Колико је писац ближе истини када, уместо оне демагошке тираде, апелује на морално развијене синове народне, на оне који су свесни своје дужности према народу, и упућују им разумне и честите речи: „Непријатељ му је ко само песме чује, а за јаде не хаје“. „Он је вас својим знојем отхранио. Примите ви сад њега на

5»