Писци и књиге IV

68 ПИСЦИ И КЊИГЕ

своје руке. Проучите га својски, па га поучите својски'!“

Само, на крају крајева, овом предговору ипак није било места. Пишчева књижевна теорија није ни мало постала јаснија, његово доказивање ниуколико није убедљивије, нарочито његове приповетке тиме нису ништа добиле.

= Жж

Изузев једне, све су то сеоске приповетке. Слика Фрушка Гора је „ђачки спомен“, китњаст опис једнога излета новосадских ђака о Видовдану у Раваницу, израђен као један добар ђачки задатак. Ствар је писана оним лажним перифразама, реторским стилом шездесетих година, за који се некада држало да је „појетски“. Ту је срце „млађано“, виногради су „грозни“, брежуљци „убави“, ту су „бујна недра питомих долина и гајића“, ту „заношљиви мириси с росним планинским вечерњим ветрићима“, ту „војно“, ту „миље“, ту „Косовка девојка“; оно што би смртни људи назвали девојачка соба, овде се зове: „хранилиште Српкиње девојке“ (којој је име Славујка), „храм невиности“, „удавачина хранионица“. Цела та сладуњава проза зачињена је врло познатим, готово баналним стиховима из Бранка Радичевића, Змаја и Мажуранића, без реда, без смисла,